Paladino, kroz par intimnih i toplih epizoda, opisuje koliko je Nikola Filipović doista velik

Razgovor s jednim od najvećih živućih hrvatskih arhitekata

Nikola Filipović jedan je od naših najvećih živućih arhitekata, čovjek koji je ujedno i obiteljski prijatelj Telegramove kolumnistice Zrinke Paladino. Paladino je i radila na njegovoj monografiji na kojoj su kroz dvije godine neumorno surađivali. U današnjoj kolumni za koju je htjela da bude posebna, blagdanska, odlučila se prisjetiti svojih razgovora s njim koji na najjednostavniji mogući način opisuju stvarnu veličinu gospodina Filipovića

U Hrvatskoj je, čini se, poprilično teško pronaći Božiću prikladnu arhitektonsku priču pa ćemo se današnjim tekstom vezati uz jedno od najvećih živućih imena naše arhitekture koje svojom lucidnošću, vedrinom i duhovitošću i u osamdesetim godinama života i naše življenje čini plemenitijim i boljim. Riječ je, naravno, o arhitektu profesoru Nikoli Filipoviću, povlaštena sam reći i obiteljskom prijatelju, s kojim sam dvije godine surađivala i na izradi njegove monografije.

Prisjetimo se stoga u ovo predbožićno vrijeme ljubavi i darivanja jednog od najvrjednijih pojedinaca našeg društva, koji je ljubav znao i primati i velikodušno pružati i koji je, među ostalim, i predavačkom čarolijom obilježio brojne mlađe naraštaje. Dok on trenutno s rupturom ahilove tetive leži u toplini doma i nestrpljivo iščekuje zacjeljenje kako bi ponovno svakodnevno istrčavao svojih pet maksimirskih kilometara utvrdimo priču tkanu od 2013. do 2015. godine koja se razvija i danas i koja svjedoči o talentu, ljubavima, strastima pa i strahovima jednog dobrog čovjeka koji je stvarao veliku arhitekturu. Najblistavije segmente životne priče Nikole Filipovića valja pamtiti pa ih popraćene njegovim sjajnim crtežima dijelom ponavljamo i pomalo upotpunjavamo.

Gospodina Filipovića snimio je naš urednik fotografije Vjekoslav Skledar

Zima godine

Znate kaj Zrinka? Moram Vam nekaj reći.

Meni je na kraju baš lepo biti s Vama tu i razgovarat se. Sve je to tak zgodno.

Hvala, i meni je ugodno s Vama.

Moram Vam isto tako još nekaj reći. Ja ću isto napisat knjigu u životu. Imam i naslov. Jedne godine je bilo jako hladno, a kod mene je doma uvek bilo 30 na termostatu jer ak mi je bilo vruće, ja bih si, logično, otvoril prozor. Davorka (druga supruga, arhitektica Davorka Križ-Filipović (1960-2002)) ga je, kao šparna, stalno zatvarala. Sirota Primorka.

Priče o Davorki ću Vam jednom ispričat. Kaj sam doznal posle njezine smrti, ja napol verujem, al’ Vi ste žensko pa ćete shvatiti jel’ to može stajat ili ne.

Baš neobično nas je sudbina povezala.

Veli meni moja Marija, domaćica, izbjeglica iz Vukovara, da je sve izrežirano.

I je…

I što kaže Marija?

Da nema Marije ja nikad ne bih saznal kak sam se zapravo upoznal s Davorkom i kako je njezina jedina želja bila, a koju je Mariji stalno ponavljala, da poživi sa mnom bar deset godina…

I uslišilo joj je želju. Točno tak nekak smo i živeli zajedno u Blažekovoj.

Znate kaj, jedino je Vaš Joško (autoričin suprug, liječnik Josip Paladino (1950-)) bil nepogrešiv u procjeni njezinog stanja na kraju.

Kao sad se sećam, unosil sam ju na rukama u bolnicu, na Rebro, jer više nije imala snage hodat, i zezal sam ju da je k’o Ana Karenjina jer je bila ogrnuta nekakvim dugim pelcom (krznom), a on je prvi, nakon podosta petljancije brojnih doktora, izgovoril da ne bu poživela dulje od dva meseca.

I tako je i bilo.

Unel sam je 27. prosinca 2001., a umrla je 27. veljače 2002. godine.

Iscenirano je sve moja Zrinka.

Kad si samo pomislim kako je strahovala za mene, toliko starijeg. Brinula zbog mojih podnevnih tenisa na Šalati i trčanja. A na kraju je ona, jadnica, otišla rano. I s Romi sam ostal ja (1999. godine posvojena kćer Romana, Romi), a ne ona, koja ju je i usvojila jer sam ja bil prestar.

Pa što kaže Vaša Marija o upoznavanju vas dvoje?

Ha! Ja sam si mislil da je to sve bilo čista slučajnost, ali malo sam se prevaril.

Bila je 1980. godina i ja sam jedan četvrtak oko prvog maja trebal održat predavanje studentima u uobičajenoj predavaonici 317, međutim, kak nije došel nitko, jer si je većina studenata pospajala dane oko praznika, krenul sam zaključavat praznu predavaonicu. Kad odjednom čujem dahtanje iza mene i vidim zadihanu dvadesetogodišnju Davorku kak trči i viče da je došla na predavanje. Predavanja nije bilo, ali smo otišli na jednu kavu u Interkonti.

Ona je imala 20, a ja 46 godina kad smo se upoznali. Krasan muški “klimaks”.

Posle mi je Marija ispričala kak joj je Davorka rekla da se nešto studenata ipak bilo pojavilo na tom mom predavanju, ali ih je ona zamolila da nestanu.

Ha, Ha…

I sve to trčanje je odglumila.

Kaj velite?

Voljela Vas je.

Venčali smo se puno kasnije, 1990., prije čega smo svečano bili odlučili prekinut druženje i to smo i probali kad je ona otišla u Miami s nekakvom posljediplomskom stipendijom. Ali nije išlo. Stalno smo se čuli telefonom i na kraju smo odlučili da se ona ipak vrati i da se ja selim k njoj, u Blažekovu.

I ona se vratila, nakon 40 dana, a ja sam ju dočekal. Na aerodromskoj pisti!

Tanja, moja pokojna sestra koja je radila na aerodromu, uvek je govorila da je ”Prohujalo s vihorom” niš’ u usporedbi s našim susretom ispod aviona tada.

A ona je sirota čak s tog puta donesla i nekakve ručnike i plahte…

Dotu?

Kaj?

Miraz?

Pa da. I onda je još samo trebalo to sve skupa objasnit njezinoj familiji na Rijeci. Tak da se ne sruše…

Ali oni su ionako već dugo znali za nas.

Zrinka, sve se zna u našoj maloj zemlji.

Znam. I baš mi je super ova Vaša priča.

No, dobro, o knjizi sam govoril?

Da.

Kaj si ja mislim? Ipak moram nekaj napisat. Reći će, knjige je čital, a ništa.

I znaš, pardon, znate kaj sam onda napravil?

Odlučil sam, zvat će se, poput onog uobičajenog, “Predstava godine…“ ili “Izložba godine…“ i slično, zvat će se ”Zima godine” jer je te godine bila strašna zima. Naslov, dakle, imam, ali ispod toga piše samo: ”zima” i ”godine”.

To bi se moglo prevest i s: Ja se bojim zime, a godine su stigle.

Nisam nikad dalje od naslova otišao…

Vi ste sjajni. A i knjiga bi Vam sigurno bila takva.

Znate kaj Zrinka?

Nemremo si mi govorit ”Vi”, jer znate, s godinama je razlika među nama sve manja. Jel’ se slažete? U pravilu mi stari smo tu gde jesmo, a samo vi mlađi starite i približavate se starosti.

Kad tako gledam ima tu i neke logike.

Kolika je razlika između Vas i Joška?

Dvadeset i dvije godine.

Pa to je niš!

Ha, Ha…

Je! Između mene i Davorke je bila dvadeset i šest, ali nije to nikakva velika razlika, znate. Ja sam posle upoznal i neke mlađe, sto gradi luđe…

Ali dobro, od sad smo si na ”ti”.

Ne mogu ja s Vama biti na ”ti” profesore. Ne bi bilo ni primjereno ni pristojno…

Kaj god! Znaš kaj, sad smo na “ti“!

Nemreš mi kopat po životu i intimi i govorit mi ”Vi”!

A i ja se osjećam starim kada mi se mlade, zgodne žene obraćaju s ”Vi”.

Ti ne želiš da se ja osećam loše…

Naravno da ne. I hvala na komplimentu.

Molim.

O ljubavima

Kad ste se vjenčali Mića (prva supruga, arhitektica Ines (Medanić) Filipović (1936-2001)) i ti?

Mislim 1957. Da. Morali smo.

Morali ste?

Pa da. Mića je htela da se venčamo, kako bih mogao prespavat kod nje.

Njezina mama, znaš, bez braka nije dopuštala ništa slično.

Ha, ha…

Znaš, Feba (kćer Iva, udana Trstenjak, psihologinja i majka četvero djece (1964-)) je djetinjstvo provela tam (u stanu u Kovačićevoj trokatnoj uglovnici Frank u današnjoj Ulici Andrije Hebranga 33 i Mažuranićevu trgu 1), gledajuć nas kak crtamo i, naravno, slušamo jazz. Zato i nije arhitektica. Ha, ha…

A znaš da u tom stanu nismo imali ni telefon, ni zvono na vratima. Radi mira.

Kad smo se Mića i ja rastali, ona je ostala u tom stanu. I odmah je uvela telefon.

A znaš kak smo u tom stanu, dok Mića to jednom nije odlučila prekinut, tulumarili s frendovima? S Pinterom, Lustigom, Senečićem

Puno smo radili i puno se družili, Mića i ja. Radili, družili se i putovali.

Kad se Feba rodila prestali smo s tulumima u stanu, no i posle smo se družili i dolazili su ljudi.

Jedno je vreme dok je Mića s njim surađivala često dolazil i Somek (arhitekt Robert Somek (1957–2004)) i družil se s Mićom i Febom. I zezal se. S Obe.

Ja sam ga jednom lepo upital koja mu se od njih dve zapravo sviđa. Feba ili Mića? A znaš kaj je on, fulirant, odgovoril?

Važno je samo da se žena preziva Filipović!

E, a ja sam mu onda rekao da si razmisli malo i o mojoj mami!

Ha, ha…

Je, pa da! I ona je bila Filipović, kaj ne?

Siromah, premlad je umro.

Nisam te nikada upitala kako su se slagale Mića i Davorka…

Ha! Kako su se ponašale? Pa europski.

Europski?

Pa da. Fino. Onak baš europski, u rukavicama, kak bi se reklo.

Davorku je sirotu na početku strašno mučil prvi susret, pozdrav.

A ja sam ju stalno pital: Jel ćete se vas dve već jednom dohvatit za lasi?

Uputil sam ju i da kad se sretnu slobodno kaže: Dobar dan, teta Mića!

Ha, ha…

Ludela je! A i Mića bi poludela da me Davorka poslušala.

Jednom su ti čak na nekom Vijeću, igrom slučaja, sedile jedna do druge. Davorka mi je, sva izbezumljena, mahala, a ja sam lepo sedel iza njih pa sam ih promatral tako odostraga. Davorku, onako suhu, dugokosu, u nekoj ljetnoj, cvjetnoj haljini i Miću u debelom džemperu s nekom čudnom trakom na glavi, kaj ju je neko vreme stalno nosila. Pa sam ih lepo tako i nacrtal. Odostraga.

Svi su se čudili kako se i na takvim portretima odostraga, samo s kosama, odmah prepoznaju njih dve. Posle sam si često mislil o tom crtežu, ni ne znam gde je on sada, kako sam ih zajedno nacrtal. Bez lica.

I onda sam ih u tako kratkom vremenu obe izgubil.

Nećemo više o tužnim temama.

Da. Mislim da mi je taj crtež kod Zlate (Uzeirbegović) s faksa.

A pitala si me i za ostale nacrte. To znaš da se tad sve ručno crtalo i da je danas problem pronać ručne crteže. Znaš da je i Mića dobro crtala?

Znam, naravno. Bila mi je profesoricom na Interijerima.

Znaš da sam ju ja naučil crtat?

Na Gornjem gradu. Kuće smo išli risat. Rekao sam ti već, onu žutu kuću na onoj terasi (riječ je o kulturnom dobru, kući Daubači iz 1875. godine, Grič 1).

Mića nije imala pojma o crtanju, a za godinu dana je mogla nacrtat sve!

Baš sve…

Mića je sama radila i Argentinu (zagrebački caffe-bar Argentina u Tkalčićevoj 9, otvoren 1988. godine), za koju je dobila nagradu (godišnju nagradu Vladimir Nazor). Bila je tad u fazi kad ju je puklo crtanje.

Mića nije bila, ono kaj bi se reklo, bolesno ambiciozna, ali bila je vredna i htela je da se taj njezin silan trud negde i vidi. Jako ju je mučilo što je stalno sve nekak išlo preko mene. Shvaćaš?

A uopće nije bilo tako. Ona je tako lepo naučila radit. I radila je puno. Na kraju je odlučila neke stvari i sama delat…

Upravo razmišljam o pojedinačnom štićenju Argentine jer je, nevjerojatno za nas i naše društvo, ostala očuvana u izvornom stanju. I vrlo je lijepa i danas…

Je, je…

Premda je meni najlepše kaj je napravila bil Velvet (zagrebački kafić Velvet, danas znan kao Stari ili Bijeli Velvet u Dežmanovu prolazu 9, otvoren 1993. godine). Stari Velvet, naravno, o njemu govorim. Nekaj najlepše. Baš je to lepo bila napravila, s crno-belim pločicama.

Lepo…

O hrvatskom arhitektu

Ibler je imal “ono nešto” i premda nije bil preagilan u radu, pogotovo u poratnom razdoblju, bil je gorljivi zagovaratelj i branitelj struke. Po mom mišljenju trojica su ga mogla nasledit, ali se iz nekog razloga to nije dogodilo.

Ostrog (arhitekt Kazimir Ostrogović) je bil “miljenik” režima, puno je javnih i stambenih građevina izgradil. Puno je radil i rano umrl. Od srca.

Sjajni Neven Šegvić, vrhunski arhitekt, potpuno se posvetil faksu, predavanjima i studentima, što je mnogo značilo za struku, ali ga drugo nije zanimalo.

A Vjenceslav Richter, jedini koji se tada „probil” vani, u inozemstvo, s Jugoslavenskim paviljonom u Bruxellesu, svestrano se bavil umetnošću i nekak je “odlutal” iz hrvatske arhitekture u kojoj je stvarno mogao postat zamjenom Ibleru.

“Najjači” hrvatski arhitekt po tvom mišljenju?

Planić.

Mića je, čitala sam, bila istog mišljenja.

Je. Planić.

O talentu koji ‘bari’

U Zagrebu je u Ministarstvu kulture bil jedan jako zgodan čovek.

Kak se ono zval dečko? Družili smo se zajedno, a ja se sad ne mogu setit imena.

No dobro, dođe on i zamoli me da mu napravim projekt za jedan stan na Britanskom trgu.

Vidiš, ovo je ona slepa ulica (Arnoldova ulica), a to je ona uglovnica (Britanski trg 12 / Arnoldova 2), kuća u kojoj su bili filmski radnici, a gde je svojevremeno Oskar Harmoš (slavni baletan, koreograf i baletni pedagog (1911.-1992.), suprug Ane Roje) u Klubu filmskih radnika (Hrvatsko društvo filmskih djelatnika) vodil kafić. Ja ga se sjećam jer smo tam išli…

Joj, da! Čovjek se zval Davor (povjesničar umjetnosti i konzervator Davorin Stipetić (1932-2012)) i imal je jako zgodnu ženu, za koju se trgal s Borisom Krstulovićem (arhitekt Boris Krstulović (1932-2014)) Mislim da je tako. No, dobro…

Ovo je taj ugao i tu se ulazilo u kuću (Britanski trg 12) u kojoj je Davor dobil taj ogromni tavan u koji me jedan dan odpeljal da ga vidim. Tražil je idejni projekt za taj tavan, ogroman prostor koji je imal čak i galeriju, ali mi je naglasil da projekt mora izgledat jako šminkerski jer je, pazi sad, “bario“ jednog “komada“. Navodno jako zgodnu žensku, kojoj je obećaval stan za druženje.

I tako ja njemu narišem velki crtež tušem na tankom papiru, ali da mu to dodatno ušminkam, napravim tu i “stripac“ (strip) o tome kak je jedan komad srel na cesti beskućnika i odvel ga u svoj stan.

Taj ti je crtež u stvari bil moj ”Hommage Crepaxu” (Guido Crepas, Crepax, talijanski crtač stripova i pisac (1933-2003)) i njegovoj ”Valentini” (popularni strip serijal iz 1965. godine, o životu jedne žene, Valentine, od njezina rođenja do starosti), pa je i ženski komad u mom ”stripcu” narisan po njoj.

Vidiš, mi (Mića i Nikola Filipović) nismo imali doma tu stolicu koja mi se baš sviđala (”Eames Lounge Chair” dizajnera Raya i Charlesa Eamesa iz 1956. godine) pa sam je narisal, ali smo imali Pipistrello lampu (stolna lampa “Pipistrello“, dizajner Gae Aulenti za “Martinelli Luce“, Italija, 1966.) i ovo dolje je zapravo narisan dio našeg stana u Kovačićevoj kući…

Baš lijepo!

Je.

I tako ti ona njega, beskućnika, vodi gore u taj stan i on, kroz stripovski oblačić, promišlja: “Retko viđeno! Tko joj je arhić?“

Ha, ha…

Ha, ha…

On, Davor, je sve to pripremil za nju, tu zgodnu žensku, i doživil je puni uspjeh. Onda je on lepo po Zagrebu pripovedal: “Filip crta, a ja ševim.“

Ha, ha…

Ha, ha..

Nikad stan nije bil napravljen. On je samo na temelju mog crtanja dobil komada.

Kaj veliš?

Bez teksta sam. Morat ću sve to prikladno uobličit i objavit, što god ti mislio…

Nemoj se zezat. Ne možemo baš sve objavit.

Možemo, možemo. Dobro, ne baš sve, ali ovakve bisere, svakako…

O slikarstvu

Zrinka, znaš, da sam bogat, kupil bi si samo dve slike.

Samo dve.

Koje, molim te? To moram znati!

Williama Turnera (engleski pejzažni slikar (1789-1862)). I to bilo kojeg.

Druga bi bila jedna Leonardova slika sveca s lavom (Leonardo di ser Piero da Vinci, svestrani talijanski umjetnik (1452-1519)).

Ne mogu se sad baš setit koji je to bil svetac, al to je, Zrinka, nekaj fantastično.

Ruka na lavu, sjene…

Sveti Jeronim, možda, ako je lav u pitanju?

Eh, da! Sveti Jeronim.

Ne mogu ga kupit pa ću si ga nacrtat. Staro žilavo telo, ovak, ko moje. Ne mreš verovat kak mu je anatomiju naslikal, svaki se mišić na toj ruci čita…

A znaš kaj bum mu narisal u onoj ruci u kojoj valjda drži trn, kaj ga je izvukel iz lavlje noge?

Kaj?

Teniski reket!

Ha, ha…

Mogla sam i mislit.

Je, mislim ga narisat onak hiperrealistički. Skroz. Ak imam dosta vremena.

Kolko vremena uopće imam?

Za što?

Do dovršenja knjige!

Još malo vremena sigurno imaš.

Onda ga možda i ne budem baš hiperrealistički narisal.

A onda bum ti ga poklonil. Da imaš i ti jedan moj crtež.

To bi bilo baš lijepo.

O jazzu

Ah, jazz slijedim od 1952. kada me Miro Löwy, arhitekt, sin starog arhitekta Löwyja, upoznal s jazzom. Završil je arhitekturu i krasno je sviral saksofon. Jednom tjedno, četvrtkom navečer, običavali smo tulumariti u stančiću njegova tate na poslednjem katu nebodera u Masarykovoj ulici.

Znači s početkom studija arhitekture otpočela je i ljubav prema jazzu?

Da, tako nekako. A od svega su mi najdraži jazz koncerti na otvorenom ili uživo snimljeni koncerti. To s ploča najbolje zvuči.

Mića i ja smo neke ploče znali izderat od silnog ponavljanja.

Crtali bismo i vrtili, vrtili…

Omiljeni jazzisti?

Previše je velikih imena.

Garner je tu (američki jazz pijanist i skladatelj Erroll Louis Garner (1921-1977)), jedan crni pijanist za kojeg si ja mislim da je imal malo i ciganske krvi jer je imal takav nekakav kukast nos. On ti, navodno, nijednu notu nije znal, a bil je genijalac. Ploču s njegovog uživo snimljenog koncerta ”Concert by the Sea”, snimljenu u Carmelu u Californiji (1955. godine), smo potrošili od preslušavanja.

Odlična je i ploča s uživo snimljenog koncerta Oscara Petersona (kanadski jazz pijanist i skladatelj Oscar Emmanuel Peterson (1925-2007)) u Beogradu 1961. godine. Tu sam ploču ”Live in Belgrade” (Oscar Peterson Trio) pronašel i sad nedavno, 2013. godine, u Bologni. Ne mreš verovat. Odlična stvar.

Gdje su se za vrijeme Jugoslavije pronalazile i kupovale ploče?

U jednoj maloj knjižari u Gundulićevoj ulici, prekputa Muzičke akademije. Oni su imali koješta dobro.

Pronašla sam negdje jedan članak u kojem među deset najljepših stvari u tvom životu ističeš i omot jednog jazz albuma. ”Pyramid”, mislim…

Da, ”Pyramid” i ”The Modern Jazz Quartet” (američki jazz kvartet koji su tvorili klavirist John Lewis, vibrafonist Milt Jackson, basist Percy Heath i bubnjar Connie Kay, koji su 1959.-1960. godine snimili album ”Pyramid”).

Tu sam ploču kupil s Davorkom u Miamiju.

Vodil ih je John Lewis (1920-2001), ”zagrebački zet”, kaj je oženil jednu od sestara Vrbanićki (pijanistica i čembalistica Mirjana Vrbanić (1936-2010)). Drugu je sestru oženil Kajfeš (hrvatski jazz pijanist, kompozitor i pedagog Davor Kajfeš (1934-) i supruga Lela Kajfeš, sa štokholmskom adresom).

Lewis je na njujorškoj V. Aveniji imao dva ”Steinway” klavira, tak da se i Boško (hrvatski vibrafonist, skladatelj i jazz pedagog Boško Petrović (1935-2011)) skoro onesvestil, kad je to videl. On je bil baš školovani jazzista, s bradicom, i njega smo ti Mića i ja jednom, sasvim slučajno, sreli i slušali u gotičkoj katedrali u Barceloni. Radili su obrade Bacha, Lewis je pisao i himne za nove, nezavisne afričke zemlje…

Prvi veliki koncert?

Sredinom 1950-ih (1956. godine), u stakleniku na ”Zagrebačkom velesajmu”, Dizzy Gillespie (američki jazz trubač i skladatelj John Birks, Dizzy, Gillespie (1917-1993)) i pravi veliki crnački ”band”. Američki ti je ”State Department” organiziral njihovu turneju po Balkanu s ciljem borbe protiv sovjetske propagande. Svi smo bili na tom koncertu. Relja Bašić, Nikica Kalođera, svi…

Inače, a vezano uz Beograd, ”Newport Jazz Festival” ti je jedan od najvećih jazz festivala na svijetu, a taj ludi Beograd ti je jedne godine na celi tjedan kupil ”NJF”! (31. listopada 1971. godine, ”Duke Ellington and his Orchestra” otvorili su prvi Newport Jazz Festival u Beogradu, na kojem su sudjelovala sva velika jazz imena, od Dizzy Gillespiea, Sonny Stitta, Kai Windinga, Thelonious Monka, Al McKibbona i Art Blakeya u sastavu ”The Giants of Jazz” do ”Kid Thomas’ Preservation Hall Banda” ili kvinteta Milesa Davisa te mladog Keitha Jaretta. ”Newport – Beograd Jazz Festival” održavao se do 1975. godine).

Bio si?

Nego! I u Americi i u Beogradu.

Sve si ”Face” iscrtao na ”Jazzistima”?

Skoro. S tim da nisam risal samo najbolje, nego i one čije su mi glave oblikom odgovorale za kompoziciju.

Znači tak.

Neg kak.

Za kraj, povjerljivo

I, što ti se čini? Ne sluša nas, možeš slobodno reći…

Pa napravila je čudo.

Dobro je na kraju razgovora rekla da me poznaje bolje od mene samog.

Joško (Josip Paladino), a sad bum ti nekaj ispričal. U poverenju…

Znaš, kad je sve to otpočelo, pred dve-tri godine, ja sam ti preživel strašan strah.

Kakav sad strah?

Pravi, pravcati strah!

Bilo je to na hodniku Poglavarstva, jedno popodne, kad smo se sreli…

No prvo, pojašnjenje straha.

Znaš, pred skoro šezdeset godina prema meni na faksu ide jedna zgodna mlada studentica (Ines Medanić, Mića, udana Filipović), s najlepšim osmehom kaj si možeš zamislit, milo me pogleda i upita hoću li je ženit.

I ja sam ju naravno oženil. Kaj ćeš!

Tridesetak godina kasnije, ja opet na faksu i prema meni ide jedna lepa mlada studentica (Davorka Križ, udana Filipović) i s najmilijim osmehom kaj si možeš zamislit me pita hoću li je ženit.

Oženil sam i nju, naravno.

I dvadesetak godina kasnije ja u Poglavarstvu i prilazi mi moja bivša studentica (Zrinka Paladino) i s krasnim me osmehom pita da li me može nešto zamolit…

Ja sam umro na mestu.

Ha, ha, ha…

Je, ha, ha, ha…

Pomislil sam si kaj bum sad ja i kaj buš ti rekao ak se i ona bude htela ženit.

Sad mi je ha-ha, ali tad me je strefilo i tak mi je laknulo kad je pitanje glasilo:

Oprostite, bi li imali nešto protiv da počnem pisati knjigu o Vama?

Pa tko bi je odbil?

Uostalom, studenti su uvek u pravu.

Uvek sam to tvrdil pa tvrdim i danas.

Ak je ona mislila da bi tako trebalo, onda je tako.

I točka.

dr. sc. Zrinka Paladino
Telegram autor
13 članaka Više o autoru