Poezija Fride Šarar puna je života i ožiljaka od tog života. Za Telegram govori o svojoj novoj knjizi

Na riječkom portalu Teklić redovito se javlja živom, sočnom performerskom kolumnom “Kako diše tako i piše Frida Šarar”, a prije najnovije knjige, objavila je zbirku pjesama “Halter ego” i rafalnu knjigu tvitova “Ženo, pokrij tu dušu”. Elem, za Telegram je Frida posve otvorila dušu koju uspješno brani od licemjerne gomile.

TELEGRAM: “Poeziju pišem kad mi je nepodnošljivo”, rekli ste nedavno u jednom intervjuu. Sudeći po žestokoj novoj knjizi mora da vam je mnogo nepodnošljivo bilo?

ŠARAR: Zapravo mi je vrlo retko nepodnošljivo. Najčešće nađem rešenja i izlaze iz svojih egzistencijalnih lavirinata i vrlo spretno se nosim sa životnim problemima. Međutim, kad dođem u situacije iz kojih ne vidim izlaz ili bar nekakvo olakšanje, nepodnošljivo mi je da jednu jedinu sekundu vremena provedem u problemu i dam mu legitimitet nekakvog regularnog životnog konteksta. Život uz probleme čije je rešenje u domenu naših moći, za mene je nedopustiv.

Sve mora da se razjasni sad i odmah, a ako ne može, onda je moj poslednji S.O.S. poziv upućen poeziji. Prikačim se za taj svemirski kanal, pustim svoju krv i problem se na papiru materijalizuje, konkretizuje i dobije ime. A to je već pola rešenja. Što se tiče intenziteta nepodnošljivosti, to je kao trudnoća – nema manje i više, ili vam je nepodnošljivo ili nije. Bilo kako bilo, da mi je češće bilo nepodnošljivo, sad bih imala bar deset knjiga poezije iza sebe, a ne dve. Poezija je moja najdragocenija i najdelikatnija mogućnost, ne latim je se često i bez preke potrebe.

TELEGRAM: Onako kao čitatelju čini mi se da je erotsku i ljubavnu poeziju najteže pisati, lako se nađu na rubu banalnog. Vi ste daleko od toga, baš zbog nebranjeno ispisanog užitka koji se doslovce preliva iz teksta.

ŠARAR: Ne zazirem ni od jedne teme, niti bilo koju temu smatram škakljivom. To su sve normalna ljudska stanja i situacije kroz koje svi prolazimo. Ne smatram sebe ni na koji način drugačijom od drugih, kad su u pitanju životni problemi, brige, radosti i zadovoljstva. Svi smo mi u životu doživeli i veliku strast i veliku muku i veliku tugu i veliku ljubav.

Možda se ljudi ustručavaju da takve stvari pretaču u jezik i dele ih sa drugima, ali ja se nikad nisam ustručavala da osećam, a ni da govorim o osećanjima. Što se tiče konkretno pesama koje su izrazito telesne i erotske, one svakako nisu deo neke moje spisateljske strategije ili pak slabosti. Izašle su iz mene kao i sve druge pesme, podjednako iskreno, direktno i bez književnog prenemaganja…

TELEGRAM: Čulnost jeste i egzistencijalno pitanje?

ŠARAR: Da, seksualnost je modus bivstvovanja koji je imanentan čoveku, koji je uvek aktuelan i koji nikada ne zastareva. To je jedna kategorija ljudske prirode čija je vrednost klasična i nepromenljiva, a ne neki trend koji ćemo da forsiramo ili da ga se klonimo. To je deo nas. E sad, da li ćemo tom temom da se bavimo na banalan, vulgaran, licemeran ili neki drugi način i hoće li to dobro zvučati ili ne, za to, kao i za sve drugo u životu, teba imati stila. A stil nije nešto što pripada samo estetici, već se iz njega iščitava sve ono od čega smo satkani.

TELEGRAM: Vibrantna putenost u nekim pjesmama, kao što je “Autobus” recimo, odjednom sklizne u ono latentno nasilje gomile. Gomila ne prašta tu vrstu samosvijesti?

ŠARAR: Iako se retko služim citatima, odgovoriću na ovo pitanje citatom iz Andrićevih “Znakova pored puta”: “Neće i ne mogu da me prime, znači da sam onaj koji treba da budem; bez mesta, to jest na svom mestu”.

TELEGRAM: Užarena tjelesnost pjesme “Tvitlonge” čak završi asocirajući na frontove. To je i svojevrsna obrana od ratnog ludila?

ŠARAR: Rat je za mene uvek bio ludilo od kojeg sam se branila kako znam i umem. O tome govorim u “Ratnoj pesmi”. Smatram da rat nije okolnost koja bitno menja čovekovu nagonsku i emocionalnu strukturu. I za vreme rata ljudi imaju one iste bazične potrebe kao i u miru. Ako ste zaljubljeni, bićete to i ako oko vas padaju granate. Možda tad čak i više.

U pesmi “Tvitlonger”, moj partner i ja pominjemo rat kao jednu od kulisa svakodnevice, koja je eto, sporedna i bezopasna u poređenju sa aždajom kakva je naša strast. Od rata možeš i da pobegneš, ali od određenih emocija bogme ne možeš.

TELEGRAM: Jezik je na našim prostorima strašno opaka alatka u rukama predatora mržnje. O tome majstorski govorite u pjesmi “Jebo vas jezik”. Kada ste napisali tu pjesmu? Da li je bio neki konkretan poriv?

ŠARAR: Pesmu “Jebo vas jezik”, napisala sam na osnovu svog celoživotnog iskustva osobe koja nikada nije živela na govornom području gde se govori njenim dijalektom. Nekoliko puta sam se selila i u svim tim mestima ljudi su govorili drugačije od mene, pa sam se zbog jezika osećala kao stranac i uljez.

Ta jezička diskriminacija me je iritirala i na nivou sela i gradova, ali ono što mi je posebno gnusno bila je zloupotreba jezika na nivou država, naših malih balkanskih država u kojima se svi vrlo dobro razumemo, a gde se jezik koristi kao neka perjanica nacionalnog identiteta, pa se ljudi međusobno mrze jer doživljavaju jezik kao simbol nacije.

Ja smatram da je jezik srastao uz čoveka, da pripada čoveku i da se oblikuje s obzirom na čovekov život. A svaki život je poseban. Jezik nije šablon koji nam nameće nacionalna pripadnost, već produkt našeg specifičnog životnog puta. Uostalom, neka ljudi pročitaju pesmu, tamo sve piše.

TELEGRAM: Može li do onih koji stalno uškopljavaju i klistiraju jezik uopće doprijeti vaša gola istina: “Ja sam jezik i govoriću kako mi se prohte”?

ŠARAR: Verovatno ne može, jer to su ljudi koji svoj identitet, svoje vrednosti i svoje dostojanstvo grade na šupljim formama, šupljem enciklopedijskom intelektualizmu, šupljem građanskom moralu, šupljoj dogmatičnoj veri, šupljim nacionalnim i ostalim pripadanjima.

A ja i meni slični temeljimo svoje vrednosti na slobodi, na punoći, na ljubavi, na istini, na individualizmu, na permanentnom preispitivanju svega što jesmo. To su dva tabora koja govore različitim jezicima i nikada se ne razumeju, tako da mi nije žao ako moji stihovi ne dopiru do ovih prvih. Drago mi je ako su ohrabrili i inspirisali ove druge.

TELEGRAM: Briljantna poema “Šator u pustinji” o nepravedno raspoređenim šansama ovog svijeta, djeluje mi kao otisak djetinjstva, kao da ste rano postali svjesni tog kastinskog rasporeda?

ŠARAR: Nažalost, ničega ja nisam rano postala svesna. Mnogih stvari sam postala svesna jako kasno. Svet sam doživljavala kao fer mesto, u kome ljudi ostvaruju svoje snove, u kome, ako si talentovan i vredan – uspeš, u kome ne postoje kaste, sekte, klanovi i partije, u kome dobiješ tačno ono što i zaslužuješ. Smatrala sam da čovek nema nijednu prepreku osim samog sebe, ali ispostavilo se da nije tako.

U takvom svetu sam imala velike snove, zdravu ambiciju, onu dečiju strast za takmičenjem i pobeđivanjem. Ali kada sam shvatila koliko je svet grozan, izgubila sam sve te aspiracije i počela sam da ih doživljavam kao sramne. “Svet je takav da imam ambiciju da u njemu budem cenzurisana i zabranjena”, kaže jedan od tvitova iz moje prethodne knjige “Ženo, pokrij tu dušu”.

TELEGRAM: Majčinstvo kao emocija u vašem autorskom pečatu također nije jednoznačan odnos?

ŠARAR: Majčinstvo nikad nije jednoznačan odnos. Bez obzira što se radi o najvećoj zamislivoj ljubavi.

TELEGRAM: Uz obilje ljubavi ne krijete i gomilu straha oko uloge majke.

ŠARAR: Biti majka znači nositi u sebi papazjaniju najrazličitijih osećanja koja vas međusobno prožimaju i melju, kao kaleidoskop. Briga, krivica, strah, usamljenost, trenuci potpunog brisanja vlastitog ega u službi deteta koje ste stvorili. Umor, najveći umor koji ste iskusili. Bol, porođajna bol, toliko velika i moćna da se žena u njoj rastvori, ostane samo svemir pun zvezda i disanje. Tom brutalno bolnom krvavom inicijacijom koja čereči naša tela, mi postajemo majke. Nakon toga ništa nije isto.

Ali eto, živimo u svetu gde se to sve smatra usputnim i normalnim, samo zato što je prirodno. Žene ćute o tome. Dok ne doživiš, ne možeš ni da zamisliš kako je. Rođenje deteta i smrt majke su najekstremija iskustva i dva najbitnija događaja u mom životu. Oba su me promenila iz korena. Prolazeći kroz ta dva iskustva kao da sam prvi čovek na planeti koji je kroz njih prošao, jer nikada nikog nisam čula da priča o tim stvarima onakvim kakve su, shvatila sam da mi, ljudi, zapravo samo blebećemo neke budalaštine, dok o najbitnijim stvarima na svetu ćutimo kao zaliveni.

Mislim da je razlog tome strah i šokirana sam koliko smo u stvari primitivni. Moja poezija govori o rađanju, smrti, majčinstvu, seksu, krvi i znoju, kao da su to dozvoljene teme, kao da se sme. Mislim da u tome postoji mali momenat katarze za čitaoce.

TELEGRAM: Kruševac, Beograd, sada Rijeka, gradovi su u kojima i s kojima dijelite svoj život. Koje su sličnosti među njima? Gdje vas je možda zadesio efekat već viđenog?

ŠARAR: Pa sve je već viđeno. To su mali gradovi, male države, teritorijalno i po broju stanovnika. Sve je to meni isto. Isti ljudi, iste navike, isti mentalitet, samo različiti dijalekti i različite veroispovesti, a u suštini jedan narod, koji voli da ratuje sam sa sobom. Jedina razlika je što negde ima mora, a negde ga nema. Pa je uvek bolje biti tamo gde ga ima. Bar kad sam ja u pitanju.

TELEGRAM: Jeste li i u stvarnosti hazarderka kao junakinja vaše istoimene pjesme?

ŠARAR: Ja sam najveća hazarderka koju je svet video. Malo sam se pritajila od kad sam postala majka, jer nije svejedno biti odgovoran za još nekog osim za sebe. Međutim, nisam izgubila potencijal za hazarderstvo, on i dalje čuči u meni. Ne opuštajte se, ko zna šta vam donosim u budućnosti.