Prva ministrica obrazovanja Mitra Đilas, supruga Milovana Đilasa, jednog od tada najmoćnijih ljudi Komunističke partije, pozvala ga je u svoj ured i rekla: "Ti ćeš mi, Obradoviću, organizirati kinematografiju!" On je, skupivši svu hrabrost ovoga svijeta, tiho promrmljao: "Ali ja ne znam ništa o kinematografiji.“ Njezin odgovor bio je i više no jasan: "E, baš zato!"
U džepu plavog sakoa nalazim kuvertu na kojoj piše Dejan Obradović. Otvaram je i iz nje vadim požutjeli komad papira. No, krenimo od početka.
Dejan Obradović rođen je 1923. u Zagrebu. Bio je oficir za vezu koji je s prvim jedinicama Narodnooslobodilačke armije ušao u Beograd. Nedugo zatim prva ministrica obrazovanja Mitra Đilas, supruga Milovana Đilasa, jednog od tada najmoćnijih ljudi Komunističke partije, pozvala ga je u svoj ured i rekla: “Ti ćeš mi, Obradoviću, organizirati kinematografiju!”
On je, skupivši svu hrabrost ovoga svijeta, tiho promrmljao: “Ali ja ne znam ništa o kinematografiji.“ Njezin odgovor bio je i više no jasan: “E, baš zato!”
Nacionalni projekt i kulturni brend
Tako je Dejan Obradović postao jedan od osnivača kinematografije zemlje koja se zvala Jugoslavija. Podigao je Filmski grad u Košutnjaku i studio Avala film, a zatim krenuo u nabavu opreme. U Berlinu je na razne moguće i nemoguće načine nabavljao tehniku s kojom su se osnivali filmski studiji po glavnim gradovima republika. Nakon obavljenog zadatka postao je direktor Avala filma. Srpska filmska historija o tome kaže:
“Avala film je osnovan 1946. godine kao nacionalni projekat, i dugi niz godina je smatran najvećim brendom srpske kulture. Izgrađen je odmah posle Drugog svetskog rata, sa ogromnim očekivanjima. Teren, studiji i druge zgrade, kao i oprema za snimanje, laboratorijsku i tonsku obradu, dizajnirane su za proizvodnju oko 40 igranih filmova godišnje. Plan je bio da Beograd postane jedan od najvećih evropskih filmskih centara. Međutim, ova ideja nikada nije realizovana.
Samo desetak projekata snimljeno je godišnje, ali je ‘Filmski Grad’ postao veoma popularno mesto na mapi sveta. U periodu od 1950 do 1960 godine direktor „Avala filma“ bio je Dejan Obradović. U ovom periodu „Avala film“, kao jedini državni studio i producent u Srbiji, proizvela je oko 20 žanrovski različitih filmova…”
Članak se nastavlja ispod oglasa
Dejan Obradović, obiteljski arhiv
Nakon odlaska iz Avala filma“ Dejan postaje, i do penzije ostaje, direktor nekada moćne filmske institucije Jugoslavija filma, preko koje je išla sva međunarodna kupovina i prodaja filma.
Miran, blag i izuzetno pristojan čovjek
U razgovoru s Rankom Munitićem, opisujući pulsku premijeru filma Tri, sigurno jednog od najboljih jugoslavenskih filmova svih vremena, Aleksandar Petrović kaže: “… kada je taj film bio završen, onda smo ja i Antonije (Isaković) pojurili na izlaz pulske Arene, jer, ipak je to bila knjiga, pa, ako film ideološki propadne, stradaće i knjiga. Na glavni izlaz, kroz koji je trebalo da izađe Josip Broz Tito, došli smo i mi. Pustili su nas na jedno desetak metara od njega. On je izašao… Dejan Obradović, tadašnji direktor Jugoslavija filma, mu je prišao, naklonio mu se, i pogledao ga pogledom punim zebnje”.
“Josip Broz se zagledao malo u daljinu, malo se nasmešio – imao je šarmantan osmeh – i rekao: ‘Dobar film… Psihološka drama.’ I eto, tu je bila rešena sudbina tog filma koji su posle neki pokušali da ideološki diskvalifikuju. Naročito deo sarajevske i zagrebačke štampe. Pa i ljubljanske. Ne, manje ljubljanske. Pa i beogradske, moram da kažem”.
Članak se nastavlja ispod oglasa
Dejan Obradović bio je miran, blag, uvijek elegantan i izuzetno pristojan čovjek. Pravi zagrebački gospodin koji je život proveo u Beogradu. Zadnji put sam ga i vidio u Zagrebu, kad su direktori glavnih produkcijskih kuća i distribucija tadašnje Jugoslavije, od Sulejmana Kapića iz Jadran filma, preko Josipa Košute iz Viba filma, Dušana Perkovića iz Centar filma do Vlade Terešaka iz Croatia filma, 1991., uoči samog rata, došli na premijeru Čaruge.
Umro je u Beogradu 1997. Nedavno sam tamo s Antom Tomićem i Filipom Davidom promovirao beogradsko izdanje mamine knjige Sjećanja i neobjavljene priče. Objavio ju je Dragan Stojković u izdavačkoj kući Most Art Jugoslavija. Tako sam i upoznao Dušana, farmaceuta i sina Dejana Obradovića, koji je pomogao da knjiga bude objavljena.
Prilikom upoznavanja Dušan mi je poklonio podeblji fascikl s originalnim dokumentima koje je njegov otac sačuvao iz boravka u Berlinu. To je zbir pisama i narudžbi iz kojih se dosta jednostavno može pročitati kako je ta kinematografija nastajala. Dok listam dokumente, Dušan priča:
Članak se nastavlja ispod oglasa
“To u vezi boravka 1948. u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Madžarskoj, to je u stvari Berlin u kome je raspolagao ‘vagonima rakije i cigareta koje su dobili po naređenju Đilasa’ – tako mi je jednom prigodom rekao. Ceo transport kinotehnike išao je kroz sovjetsku zonu u Berlinu, potom kroz Čehoslovačku i Madžarsku”.
Konjak i cigarete za podmitljive Ruse
“Iz pomenutih razloga može se pretpostaviti da se pod rečenicom ‘Istočna Nemačka, Čehoslovačka i Madžarska kao šef delegata Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ’ podrazumeva njegov rezidencijalni boravak u Berlinu sa vezama u Čehoslovačkoj i Madžarskoj. U prilog tomu govori i činjenica da su na dan objavljivanja Rezolucije IB, svi sovetski policajci i carinici na nemačko-češkoj granici, koji su inače puštali vagonski transport za YU, najedanput postali šutljivi…. Tu anegdotu mi je ispričao sam Dejan. Ne znajući za IB rezoluciju, čudio se ponašanju do juče podmitljivih Rusa (ženske najlon čarape, konjak i cigarete)”.
Pitao sam ga zašto to daruje meni, zašto ne odnese u Jugoslavensku kinoteku“ koja sjajno radi svoj posao. Slegnuo je ramenima, nije mi direktno odgovorio, već je samo kazao da misli da je bolje da to bude kod mene, jer sam poznavao Dejana i o njemu nešto pisao.
Članak se nastavlja ispod oglasa
Još jednom sam prelistao te požutjele papire ispisane na raznim pisaćim mašinama i rekao mu da ja to ne mogu držati kod kuće, da ću to, predati Hrvatskoj kinoteci i reći da je to njegova darovnica. Gledao me je neko vrijeme i rekao: „S obzirom na sva događanja devedesetih i neprekinutu orijentaciju zvaničnog Beograda, mom ocu, kao i meni, bilo bi draže da ovaj materijal bude kod Vas i postane dijelom Hrvatske kinoteke, nego Jugoslavenske”.
Izjava cinkaroša o nemoralnim ženama
Odgovorio sam mu da je jedini problem u tome da ne znam kada će se to dogoditi jer Hrvatska, kao jedina zemlja u čitavoj Europi, pa čak i na Balkanu, nema kinoteku kao samostalnu instituciju s kinodvoranom i svime onim po čemu jedna kinoteka je kinoteka, niti će je, koliko trenutačna ministrica brine o filmskoj baštini, uskoro i imati. Ali, obećao sam mu, ako se to jednoga dana dogodi, da će Dejanova dokumentacija tamo završiti
Na kraju razgovora Dušan je iz fascikla izvadio požutjeli komad papira. To je to je onaj koji sam pažljivo čuvao u kuverti. Na njemu piše:
Članak se nastavlja ispod oglasa
I Z J A V A
za druga Dejana Obradovića
Po pričanju drugova, a isto to sam i ja primetio, da se kretao u društvu nemoralnih žena i da ih je dovodio u stan gde su priređivane večerinke. To se je događalo vrlo često. Po dolasku u Nemačku ja sam uselio u njihov stan i o istom mi je govorila njihova gazdarica. Ona mi se je obratila po toj stvari, čudila se otkuda njima toliki novac da su mogli da žive onako besno – na velikoj nozi. Ista me je pitala da li i ja imam toliku dnevnicu i zašto ne živim kao oni. Po njenom iskazu oni su, naime, Slobodan Marković kupio 7 pari odela, a Dejan Obradović 5 pari pored ostalih stvari. /Kako sam obavešten, te stvari su im pokradene u autobusu po povratku iz Nemačke u Čehoslovačkoj./ O ovome zna drug Trnanić, koji je tamo bio predstavnik Jugoknjige. Naročito se dobro snalazio Slobodan Marković.
Viđao sam ih često gde se vozaju sa raznim ženama.
Napominjem da se sa dnevnicama koje smo imali nije moglo tako da živi.
Članak se nastavlja ispod oglasa
To je sve što mogu da izjavim. O ovome možete pitati i Čedu Marinkovića koji je tada bio predstavnik „Borbe“ jer se sa njima družio.
9-IX-1949 Izjavu dao Radmilović Radomir
Beograd direktor „Auto – Srbije“
Da je prijepis veran originalu
(žig – Komunističke partije Jugoslavije – Općinskog komiteta Beograd)
Ne znam kako je Dejan Obradović došao do tog “prepisa vernog originalu” i zašto ga je sačuvao, ali taj papir prije svega pokazuje da je bio utjecajniji od svog cinkaroša. Uz to da je čovjek koji je osnivao kinematografiju u tim sivim vremenima punim zanosa i straha kad je (i još dosta dugo iza toga) svatko tko se bavio filmom i doticao strance morao biti u kontaktu sa Službom, bio važniji od direktora “Auto-Srbije”, ukratko; da su, uza sve što su bila, to bila vremena kad je film bio važniji od automobila.
Bespoštedno novinarstvo koje gura društvo naprijed.
Za neograničeno čitanje Telegrama i podršku istraživačkim serijalima, pretplatite se na Telegram.
Priča o finom zagrebačkom gospodinu, optuživanom za blud i rastrošnost, koji je osnovao kinematografiju u Jugoslaviji
Rajko Grlić o Dejanu Obradoviću, blagom čovjeku koji je bio ključan za razvoj filma u Jugoslaviji
Prva ministrica obrazovanja Mitra Đilas, supruga Milovana Đilasa, jednog od tada najmoćnijih ljudi Komunističke partije, pozvala ga je u svoj ured i rekla: "Ti ćeš mi, Obradoviću, organizirati kinematografiju!" On je, skupivši svu hrabrost ovoga svijeta, tiho promrmljao: "Ali ja ne znam ništa o kinematografiji.“ Njezin odgovor bio je i više no jasan: "E, baš zato!"
U džepu plavog sakoa nalazim kuvertu na kojoj piše Dejan Obradović. Otvaram je i iz nje vadim požutjeli komad papira. No, krenimo od početka.
Dejan Obradović rođen je 1923. u Zagrebu. Bio je oficir za vezu koji je s prvim jedinicama Narodnooslobodilačke armije ušao u Beograd. Nedugo zatim prva ministrica obrazovanja Mitra Đilas, supruga Milovana Đilasa, jednog od tada najmoćnijih ljudi Komunističke partije, pozvala ga je u svoj ured i rekla: “Ti ćeš mi, Obradoviću, organizirati kinematografiju!”
On je, skupivši svu hrabrost ovoga svijeta, tiho promrmljao: “Ali ja ne znam ništa o kinematografiji.“ Njezin odgovor bio je i više no jasan: “E, baš zato!”
Nacionalni projekt i kulturni brend
Tako je Dejan Obradović postao jedan od osnivača kinematografije zemlje koja se zvala Jugoslavija. Podigao je Filmski grad u Košutnjaku i studio Avala film, a zatim krenuo u nabavu opreme. U Berlinu je na razne moguće i nemoguće načine nabavljao tehniku s kojom su se osnivali filmski studiji po glavnim gradovima republika. Nakon obavljenog zadatka postao je direktor Avala filma. Srpska filmska historija o tome kaže:
“Avala film je osnovan 1946. godine kao nacionalni projekat, i dugi niz godina je smatran najvećim brendom srpske kulture. Izgrađen je odmah posle Drugog svetskog rata, sa ogromnim očekivanjima. Teren, studiji i druge zgrade, kao i oprema za snimanje, laboratorijsku i tonsku obradu, dizajnirane su za proizvodnju oko 40 igranih filmova godišnje. Plan je bio da Beograd postane jedan od najvećih evropskih filmskih centara. Međutim, ova ideja nikada nije realizovana.
Samo desetak projekata snimljeno je godišnje, ali je ‘Filmski Grad’ postao veoma popularno mesto na mapi sveta. U periodu od 1950 do 1960 godine direktor „Avala filma“ bio je Dejan Obradović. U ovom periodu „Avala film“, kao jedini državni studio i producent u Srbiji, proizvela je oko 20 žanrovski različitih filmova…”
Nakon odlaska iz Avala filma“ Dejan postaje, i do penzije ostaje, direktor nekada moćne filmske institucije Jugoslavija filma, preko koje je išla sva međunarodna kupovina i prodaja filma.
Miran, blag i izuzetno pristojan čovjek
U razgovoru s Rankom Munitićem, opisujući pulsku premijeru filma Tri, sigurno jednog od najboljih jugoslavenskih filmova svih vremena, Aleksandar Petrović kaže: “… kada je taj film bio završen, onda smo ja i Antonije (Isaković) pojurili na izlaz pulske Arene, jer, ipak je to bila knjiga, pa, ako film ideološki propadne, stradaće i knjiga. Na glavni izlaz, kroz koji je trebalo da izađe Josip Broz Tito, došli smo i mi. Pustili su nas na jedno desetak metara od njega. On je izašao… Dejan Obradović, tadašnji direktor Jugoslavija filma, mu je prišao, naklonio mu se, i pogledao ga pogledom punim zebnje”.
“Josip Broz se zagledao malo u daljinu, malo se nasmešio – imao je šarmantan osmeh – i rekao: ‘Dobar film… Psihološka drama.’ I eto, tu je bila rešena sudbina tog filma koji su posle neki pokušali da ideološki diskvalifikuju. Naročito deo sarajevske i zagrebačke štampe. Pa i ljubljanske. Ne, manje ljubljanske. Pa i beogradske, moram da kažem”.
Dejan Obradović bio je miran, blag, uvijek elegantan i izuzetno pristojan čovjek. Pravi zagrebački gospodin koji je život proveo u Beogradu. Zadnji put sam ga i vidio u Zagrebu, kad su direktori glavnih produkcijskih kuća i distribucija tadašnje Jugoslavije, od Sulejmana Kapića iz Jadran filma, preko Josipa Košute iz Viba filma, Dušana Perkovića iz Centar filma do Vlade Terešaka iz Croatia filma, 1991., uoči samog rata, došli na premijeru Čaruge.
Umro je u Beogradu 1997. Nedavno sam tamo s Antom Tomićem i Filipom Davidom promovirao beogradsko izdanje mamine knjige Sjećanja i neobjavljene priče. Objavio ju je Dragan Stojković u izdavačkoj kući Most Art Jugoslavija. Tako sam i upoznao Dušana, farmaceuta i sina Dejana Obradovića, koji je pomogao da knjiga bude objavljena.
Prilikom upoznavanja Dušan mi je poklonio podeblji fascikl s originalnim dokumentima koje je njegov otac sačuvao iz boravka u Berlinu. To je zbir pisama i narudžbi iz kojih se dosta jednostavno može pročitati kako je ta kinematografija nastajala. Dok listam dokumente, Dušan priča:
“To u vezi boravka 1948. u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Madžarskoj, to je u stvari Berlin u kome je raspolagao ‘vagonima rakije i cigareta koje su dobili po naređenju Đilasa’ – tako mi je jednom prigodom rekao. Ceo transport kinotehnike išao je kroz sovjetsku zonu u Berlinu, potom kroz Čehoslovačku i Madžarsku”.
Konjak i cigarete za podmitljive Ruse
“Iz pomenutih razloga može se pretpostaviti da se pod rečenicom ‘Istočna Nemačka, Čehoslovačka i Madžarska kao šef delegata Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ’ podrazumeva njegov rezidencijalni boravak u Berlinu sa vezama u Čehoslovačkoj i Madžarskoj. U prilog tomu govori i činjenica da su na dan objavljivanja Rezolucije IB, svi sovetski policajci i carinici na nemačko-češkoj granici, koji su inače puštali vagonski transport za YU, najedanput postali šutljivi…. Tu anegdotu mi je ispričao sam Dejan. Ne znajući za IB rezoluciju, čudio se ponašanju do juče podmitljivih Rusa (ženske najlon čarape, konjak i cigarete)”.
Pitao sam ga zašto to daruje meni, zašto ne odnese u Jugoslavensku kinoteku“ koja sjajno radi svoj posao. Slegnuo je ramenima, nije mi direktno odgovorio, već je samo kazao da misli da je bolje da to bude kod mene, jer sam poznavao Dejana i o njemu nešto pisao.
Još jednom sam prelistao te požutjele papire ispisane na raznim pisaćim mašinama i rekao mu da ja to ne mogu držati kod kuće, da ću to, predati Hrvatskoj kinoteci i reći da je to njegova darovnica. Gledao me je neko vrijeme i rekao: „S obzirom na sva događanja devedesetih i neprekinutu orijentaciju zvaničnog Beograda, mom ocu, kao i meni, bilo bi draže da ovaj materijal bude kod Vas i postane dijelom Hrvatske kinoteke, nego Jugoslavenske”.
Izjava cinkaroša o nemoralnim ženama
Odgovorio sam mu da je jedini problem u tome da ne znam kada će se to dogoditi jer Hrvatska, kao jedina zemlja u čitavoj Europi, pa čak i na Balkanu, nema kinoteku kao samostalnu instituciju s kinodvoranom i svime onim po čemu jedna kinoteka je kinoteka, niti će je, koliko trenutačna ministrica brine o filmskoj baštini, uskoro i imati. Ali, obećao sam mu, ako se to jednoga dana dogodi, da će Dejanova dokumentacija tamo završiti
Na kraju razgovora Dušan je iz fascikla izvadio požutjeli komad papira. To je to je onaj koji sam pažljivo čuvao u kuverti. Na njemu piše:
I Z J A V A
za druga Dejana Obradovića
Po pričanju drugova, a isto to sam i ja primetio, da se kretao u društvu nemoralnih žena i da ih je dovodio u stan gde su priređivane večerinke. To se je događalo vrlo često. Po dolasku u Nemačku ja sam uselio u njihov stan i o istom mi je govorila njihova gazdarica. Ona mi se je obratila po toj stvari, čudila se otkuda njima toliki novac da su mogli da žive onako besno – na velikoj nozi. Ista me je pitala da li i ja imam toliku dnevnicu i zašto ne živim kao oni. Po njenom iskazu oni su, naime, Slobodan Marković kupio 7 pari odela, a Dejan Obradović 5 pari pored ostalih stvari. /Kako sam obavešten, te stvari su im pokradene u autobusu po povratku iz Nemačke u Čehoslovačkoj./ O ovome zna drug Trnanić, koji je tamo bio predstavnik Jugoknjige. Naročito se dobro snalazio Slobodan Marković.
Viđao sam ih često gde se vozaju sa raznim ženama.
Napominjem da se sa dnevnicama koje smo imali nije moglo tako da živi.
To je sve što mogu da izjavim. O ovome možete pitati i Čedu Marinkovića koji je tada bio predstavnik „Borbe“ jer se sa njima družio.
9-IX-1949 Izjavu dao Radmilović Radomir
Beograd direktor „Auto – Srbije“
Da je prijepis veran originalu
(žig – Komunističke partije Jugoslavije – Općinskog komiteta Beograd)
Ne znam kako je Dejan Obradović došao do tog “prepisa vernog originalu” i zašto ga je sačuvao, ali taj papir prije svega pokazuje da je bio utjecajniji od svog cinkaroša. Uz to da je čovjek koji je osnivao kinematografiju u tim sivim vremenima punim zanosa i straha kad je (i još dosta dugo iza toga) svatko tko se bavio filmom i doticao strance morao biti u kontaktu sa Službom, bio važniji od direktora “Auto-Srbije”, ukratko; da su, uza sve što su bila, to bila vremena kad je film bio važniji od automobila.