Portal za društvena i kulturna pitanja. I svijet koji dolazi.

Božićna priča

Telegramov dar čitateljima: ‘Loza tihe noći’, božićna priča Davora Špišića

Književnik i Telegramov stalni suradnik za vas je napisao kratku priču čija radnja počinje na Badnjak 2020. u Njemačkoj

Vlasta je bila dvojnica Nede Arnerić.
Bog često ponavlja ideje dok modelira zemljane.
To je Igor pomislio kad ju je onomad ugledao među silnim cipelama.
Na Badnjak 2020.

„Kann ich helfen?“ profesionalno se nasmiješila kroz pleksiglas, nudeći pomoć. U tom hramu cipela, nedaleko hamburškog Rathausa, zaista vam je trebala pomoć, ako se niste htjeli načisto pogubiti.
Imala je kosu boje meda.

„Danke, ich schaue nur zu“, promrmljao je ispod maske, nespretno zatresavši glomaznom četvrtastom žutom torbom na leđima. On samo gleda. Ohole cijene su bile takve da si on eventualno može neke pertle priuštiti.

Upravo je dostavio tajlandsku klopu šefici dućana za blještavo cipelarenje. Nije mu ni pokušala ostaviti nešto nalik napojnici. Po obavljenoj isporuci nije se odmah bacio na ledeno sedlo bicikla.

Tajmnig mu je dobar. Mogao si je priuštiti koju minutu sanjarenja. U trgovini je bilo toplo i mirisalo je po drevnim kožama. Gomila ljudi užareno je kolutala očima iznad zaštitinih maski. Kupovali su kao da će uskoro sudnji dan.

Ramena su ga vraški boljela od remenja prokletog gumiranog kontejnera s vrištećim logom dostavne firme. Zaustavio se ispred moćne gojzerice. Uzeo ju je u ruku. Nepromočiva i robusna. Dobro bi mu došla. Vječno su mu mokre noge. Ali tristo eura ni u ludilu ne bi mogao isukat za cipele.

„Jebem ti sve, šta radiš za te pare?“, opsovao je glasno i vratio izloženu cipeletinu, koja kao da mu se rugala. „Možda letiš?“

Medenokosa je stajala u blizini. Upravo je donijela lijevu salonku zajapurenoj ženi u samurovini. I kleknula, pomažući joj da se nasadi na potpeticu. Kad se mušterija odgegala prema kasi, prodavačica priđe Igoru i šeretski se naceri.

„Lijepo vi častite našu robu.“
„Uh, nisam hteo…“, smete se Igor i pocrveni jarko.
„Dajte, šta ste se odmah ukomirali“, namigne ona. „Neću vas prijavit policiji.“

Pružila mu je ruku.
„Ja sam Vlasta.“
„Igor, drago mi je.“
„Navratite ponekad“
, rekla je i zabrzala prema dječjem odjelu.

Ostao je omađijan nenadanim susretom. Onaj pleksiglas na njenim obrazima svjetlucao je poput kristala. Ljubavni život Igora Mladenovića bio je prilično mršav. Praktički nikakav. Povremeno, kad bi skucao nešto love, priuštio bi si neku sirotu prodavačicu ljubavi u St. Pauliju.

Počela je i nova 2021. Sljedeća dva mjeseca često je dolazio i zurio kroz izlog. Ali nikako se nije odvažio da ju pozove na kavu. Onda je Vlasta presjekla stvar. Početkom marta, baš je završila smjenu, zakoračila je na pločnik i prišla mu. „Jesi za kavu?“

Noge su mu se odsjekle, a onaj sanduk dostavljački na leđima kao da se u kocku šećera pretopio.
Iste večeri je Igor nazvao roditelje u Novi Sad. Ushićeno im je opisivao med kojim ga je Vlasta zarobila.
„Biće da se zaljubio“, prošaputala je majka ocu.

Melem na njihove skupljene duše. Držali su dvorišnu krojačku radnjicu. U samom centru Novog Sada. Krpali nekako kraj s krajem. Otišlo im prije godinu dana jedino dijete, nezaposleno, sa sve diplomom iz prava. Dojadilo mu da od njih žica novce i obara oči, pa sad tamo daleko, pragove obija i oči ne sklapa.

***

Nije prošlo dugo od one prve sudbonosne kave a Igor i Vlasta počeli su zajedno živjeti. Bezličnu iznajmljenu garsonjeru u suburbiji Hamburga ukrasili su poljupcima i zagrljajima. Igor je vikendima počeo raditi i kao noćni čuvar na baušteli.

Vlasta Kisić, uz posao među cipelama, čuvala je i pse. Ponekad, ono kad bi se nebesa baš otvorila od milosti, dobijala je kakvu statirajuću mrvicu u kazališnoj produkciji ili tv-seriji.

Vlasta je bila glumica. Po strasti, talentu i diplomi zagrebačke Akademije. Jedna od mnogih više gladnih nego pod reflektorima ugrijanih. Kad je 2019. odustala i otišla u Njemačku, mater joj je okrenula leđa i rekla: „Tražiš kruha preko pogače.“

***

Početkom jeseni 2021., baš su Vlasta i Igor proslavili šest mjeseci ljubavi, a njenu majku je izdalo srce. Hitno je Vlasta otputovala u Ilok na sahranu. Vratila se potištena, ne samo od tuge, nego i od nekog čudnog nemira.

Sjedili su jedne večeri na starom kauču, bacaju to Nijemci a još sve čitavo, zgurili se jedno u drugo i hrane se. „Vlajo, danima nisi svoja“, zagnjurio se Igor u predio između njene ušne resice i potiljka. „Šta se dešava? Kad misliš da mi kažeš?“

„Ništa. Malo sam umorna. Proći će.“
„Nemoj mene da farbaš.“
Ustala je s kauča, otišla do prozora i zagledala se u mrak. Kad se okrenula, ona medna kosa kao da joj je uvenula.

„Ne možemo više ovako, Igore. Živimo ko psi.“
„Ne razumem? Gladni nismo, imamo jedno drugo… Lepo nam je.“
„Ponekad se osjećam kao popišana. Muljam samu sebe da sam glumica i da će jednom i meni svanuti…“

On joj priđe i čvrsto ju zagrli.
„Ćuti, ljubavi, doći će i to.“
Ona ga odgurne, nešto nervoznije nego što je htjela.
„Iza mame je ostala kućica i komad vinograda. Zapuštenog. Ja sam… ja bih…“
Progutala je svjetove, tražeći riječi. I napokon se odlučila.
„Vraćam se. Šteta one zemlje.“
„Gde se vraćaš? Ništa ja tebe ne kapiram.“

„U Ilok.

Odjednom ga uhvati za ruke.
„Idemo zajedno, ljubavi! Ovi nek se napuše. Preporodit ćemo se, možemo pravit vino naše, sadit ćemo svoj vrt… Imat ćemo svoju kućicu, ej svoju! Vidjet ćeš!“

„Ne pada mi na pamet da se vraćam“, procijedio je. „Ja u one naše vukojebine ni mrtav više ne idem.“
„Kako hoćeš. Ja moram. Ne bih sebe više mogla pogledat, ako sad odustanem.“
„Mislio sam da me voliš.“
„Volim, jedini. Više od svega.“
„Ne verujem.“
Otišao je, tresnuo vratima i u luci se napio ko zemlja.

One zore kad je zatvarala kofere, ustao je i rekao da ima hitnu narudžbu. Uprtio je žutu pokoru na leđa i odjurio.

***

Sljedećih je tjedana Igor od muke gonio bicikl kao da kroz sam pakao vozi. Šefovi su povješali po njemu tri transportna ranca. Nije ni pisnuo. Čak je za novembar dobio značku dostavljača mjeseca i snimili su spot s njim u glavnoj ulozi. Naravno, sve bez ijednog centa nagrade.

Najviše je volio vikende i portirnicu na gradilištu budućeg bankarskog oblakodera. Sjedio bi u mraku, zurio u crvene niti grijalice i sjećao se kako miriše kosa boje meda. Zatim bi u ponoć izašao iz limene kućice, stao nasred bauštele i vrištao, vrištao, dok mu glas ne bi zaorao dušu poput zahrđalog pluga.

***

Kaljeva peć šumila je toplo i pouzdano. Napunila ju je iskrčenim starim čokotima. Pjevali su u ložištu. Odvojila je jedan veliki kvrgavi čokot, uglavila ga u drvenu bačvicu i napunila ju zemljom. Okitila ga je sušenim narančama, sićušnim drvenim sobovima i anđelima.

Komšinica joj je donijela pečenog šarana na rašljama. I flašu medovine. Nije htjela ni čuti da uzme novce. To je za useljenje, rekla je.
Natočila si je čašu vina i zanjihala se na staroj stolici.

***

Igor je odsutno zurio u golemu Goetheovu glavu. Stiskao je čašu piva sve dok mu staklo nije prsnulo u ruci. Neka zemljakinja je konobarila u smjeni, nije naplatila čašu i zavila mu je ruku.

Presjedao je na Frankfurtskom aerodromu. Činilo mu se da boarding time nikada neće otkucati.

***

Napravila je salatu od kiselog kupusa. Sama ga je kiselila. Zadigla je suknju i gacala. Jednom davno tako ju je mater učila. Doda aleve paprike, ljute. Izađe iz kuće. Prođe kroz stražnje dvorište. Dunav je bio dolje, odmah ispod nje. Putovao je. Jak i vječan.

Prva zvijezda se javi s vedrog ledenog neba. „Stara, još malo pa će Božić…“, rekla je samoj sebi. „Možda nekog psa da nabaviš…“

***

Silent night, holy night
All is calm, all is bright
Tom Waits je škrgutao sa drumova samoće. Čuda se stvarno događaju. Šofer je puštao Waitsa.

„Da promijenim muziku?“, doviknuo je šofer Igoru, jedinom preostalom putniku u autobusu.
„Neka, neka, majstore. Ništa ne diraj!“

***

Učinilo joj se da čuje kucanje na vratima. Možda je nalet vjetra. Otpije gutljaj vina. Kucanje se ponovi. Otvori vrata.

„Igore…“, dahnula je a grožđe se negdje rađalo od njenog daha.
Držao je granu imele.
„Izvini…“, pukne došljakov glas.
Tišina se spusti.

Zagrljaj očajnički, kao da se boje da im je posljednji.
Pet minuta je preostalo do ponoći. Sišli su do Dunava. Nebo se kupalo u zvijezdama. Bilo ih je i u Dunavu. Kao da su ga pozlatile. Betlehem se doselio.

„Jedva čekam prvu berbu“, šapnuo je Igor, ljubeći joj usne.
„I ja, ljubavi.“

Telegram Klub kolaž Telegram Klub kolaž
Telegram Klub logo

Klub ekskluzivnih ponuda, pogodnosti i popusta,
samo za pretplatnike Telegrama.

Saznajte više