Pravilnik upotrebi kolačića
Portal Telegram.hr unaprijedio je politiku privatnosti i korištenja takozvanih cookiesa, u skladu s novom europskom regulativom. Cookiese koristimo kako bismo mogli pružati našu online uslugu, analizirati korištenje sadržaja, nuditi oglašivačka rješenja, kao i za ostale funkcionalnosti koje ne bismo mogli pružati bez cookiesa. Daljnjim korištenjem ovog portala pristajete na korištenje cookiesa. Ovdje možete saznati više o zaštiti privatnosti i postavkama cookiesa

Božidar Maljković napisao je iznimno zanimljiv i važan esej o Jugoplastici

Legendarni trener priprema monografiju o momčadi u kojoj su igrali Kukoč i Rađa

ZADNJA IZMJENA: lip. 2, 2015
Foto: Igor Kralj/PIXSELL

Božidar Maljković, trener koji je Splitu donio tri naslova košarkaškog prvaka Europe, povodom 70. obljetnice kluba priprema monografiju o čudesnoj momčadi koja pod imenom Jugoplastika i Pop 84, u razdoblju od 1989. do 1991. osvajala trofej Eurolige. U to vrijeme za klub su nastupali igrači poput Rađe, Kukoča, Tabaka, Ivanovića, Sretenovića, Savića, Naumovskog, Perasovića. Osoba koja je stvorila ovu momčad, za buduću monografiju napisao je tekst o Jugoplastici, koji je objavio Blic, a mi ga prenosimo u cijelosti.

Dolazak u Split

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam leta gospodnjeg 1986. dobio poziv od Splićana. Tada je Prvi maj još bio ozbiljan praznik, selo u Bačkoj gde su moji kolonizovani iz Like, onim vozom bez voznog reda, lokalna kudeljara, i poziv sekretara Bilića na neki crni, bakelitni telefon, koji kao i policijska palica izaziva strahopoštovanje.

Krećem sa ženom i decom kući, za Beograd. Ispraća me jedna velika duga na nebu, iznad pašnjaka i livada gde sam konje jahao, i kao da mi kaže: „Idi, ja ću čuvati tebe i sve tvoje”… Stižem u Beograd, svi prijatelji mi kažu: „Ne idi, to je lep, ali ludi grad, poteraće te kući posle dve izgubljene, a ekipa im je kao šareni orkestar, koji je jedva ostao u ligi.” U mojoj glavi košmar, pitanja… gde su čuli za mene, ko me preporučio, zašto baš ja? Koga su zvali pre mene? Glupost, to je isto kad se ženiš pa hoćeš da znaš s kim je bila tvoja voljena pre tebe. Najbolji način da brzo poludiš.

Profa i Ranko

Da sam normalan, poludeo bih, kad sam stigao na aerodrom osetio sam u nosu stare mirise mora, smreke, borovine, palmi i nečega magičnog što samo bog zna i ljubomorno čuva kao i stari pariski majstori parfema svoju recepturu; 80 kilometara odatle, u Vodicama sam odrastao, ali taj čarobni miris nikada nisam osetio… Sekretar Biba me dočeka, krenusmo za Gripe, priča mi o Kaštelima, ja se pravim lud, ne kažem mu da sam u starom proveo tri nezaboravna leta. Odjednom, žuti „reno“ poče da se trese, poskakuje i – stade. Odmah sam pomislio: “Sirotinja mi je kao sudbina.” Ko hoće juhu, nema salatu i obrnuto. I u mom Ušću, i u Radničkom bilo je to nepisano pravilo. Nekako dođosmo do Gripa.

Imali smo istu maksimu kao i Fidel Kastro na Kubi: Naša obaveza je da pobeđujemo. Posuli smo, po najlepšem gradu na svetu, zlatnu prašinu, a Split je, nikada sebičan, poklanjao ostrvima i kopnu, i vlajima i bodulima… Moram ovde da stanem, suze mi polaze, a i ja sam oslabio… Koliko sam nekada bio čvrst, bez suza ispratio pola familije na drugu obalu, danas mogu da zaplačem i na otvaranju samoposluge. Ti moji heroji naše splitske revolucije su zaslužili da im Split pokloni deo rive gde će zauvek utisnuti svoje ruke i noge. To mesto će biti svetilište za generacije koje dolaze, neke nove dečake sa splitske rive.

Tamo, na prvom spratu nas čekaju Milas, Sabalić, Jerkov, Katunarić, Njegovan… Hteli bi da budu ozbiljni, strogi, ali ne mogu. Dobrotu teško možeš sakriti. Tri sekunde je trajao razgovor oko moje plate. Dali su mi nešto, ali s budući da do tada nisam imao ništa, prihvatio sam. Žele uzima reč i kaže: E, moj majstore da znaš šta su o tebi rekli Profa Nikolić i Ranko Žeravica tražio bi tri puta više.

Brzo sam odgovorio da će platiti mnogo, mnogo više, ali da mi treba malo vremena. I oni i ja pomislili smo isto, da bog da pa da bude tako. Ćutali smo kao da bi izgovorena želja sprečila njeno ostvarenje. Dogovor je obeležen ručkom u „Opatiji” uz specijalitete od kojih su neki danas zabranjeni…

Hotel ‘Park’

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam pročitao u „Slobodnoj Dalmaciji” da je jedan od glavnih mulaca, na pitanje o novom treneru izjavio “šta će nam ovaj, niko ga ne zna, zar na nama da se vežba”… Kako kažu Italijani, propustio je divnu priliku da ćuti. Ali, bio je u pravu. Sećam se snažno te noći pre prvog treninga.

Ofucan, Titov apartman 101, u hotelu „Park”, brza večera, ljubazni ljudi, napisan trening. Košmarna noć, budim se i vidim na vratima balkona, beli šal od maca sa topole, čije mi grane, kroz prozor gotovo ulaze u sobu. Izgleda da su te mace moj životni saputnik. Za čas zaplačem, moj nos se poveća, moje usne oteknu, kao današnjim folk pevačicama, svrab u očima… Sedam u neku nakazu od auta, koju je Profa nazvao sokotalo, i skromno stižem na Gripe….

Da, stigoh na Gripe, tresući se kao traktor u leru. Dočeka me stručni savet u senci, kako su grupu penzionisanih moreplovaca posprdno zvali ovi iz kluba, gledajući me ispod oka podrugljivo, sa monumentalnom nevericom kao da sam došao da asfaltiram njihovo more. Prvi trening, razgovor na centru igrališta, ogromno iznenađenje jer mi se svi obraćaju sa vi. Sledi pitanje drugog, malo starijeg mulca, od ovoga što me je pohvalio u “Slobodnoj”: „Šjor Božo, a kako mi vas da zovemo?“ Odgovorio sam mu: „Kako god hoćete samo nemojte da vređate”. Kratko se nasmejaše i odoše.

Bura s Rive

Da sam normalan, poludeo bih, kada sam se sa Bibom i Mackom spustio do firula, a tamo pokojni Barulja drži banku i govori: „Samo da prođu ove tri marćanske bure, pa da igramo picigin na Bačvicama.” Odavno su me novobeogradski mangupi (ne barabe) učili da nikada ne reagujem na prvu fintu. Zato ćutim i slušam.

25.06.2011., Dubrovnik - Sportska dvorana u Gospinom polju. U organizaciji Udruge veterana kosarkaskog kluba Jugoplastika Split, a pod pokroviteljstvom Hrvatske turisticke zajednice, TZ Dubrovacko-neretvanske zupanije, TZ grada Dubrovnika, Grada Dubrovnika i Dubrovacko-neretvanske zupanije, u dvorani u Gospinom polju zaigrali su ponovno nekadasnja najveca imena europske i svjetske kosarke. Dino Radja, Dusko Ivanovic i Toni Kukoc. Photo: Grgo Jelavic/PIXSELL
Rađa, Ivanović i Kukoč na okupljanju u organizaciji udruge veterana Jugoplastike. Grgo Jelavic/PIXSELL

Navodno, u martu duvaju tri bure, uvek u iste dane. Prva 7, druga 17, i treća 27. Posle treće počinje leto, dugo i toplo sa čarobnim valovima i mirisima sa Marjana. Brzo shvatam da svi veruju u tu priču, a ja mislim u sebi: „Priča vam je dobra, ali nije za sve uzraste.” Jedva čekam 7. mart i, gle čuda, udari bura, hladnoća brutalno ulazi u kosti, isto se desi 17. i 27, Split bejaše prozirno čist, u blago modroj i prozračnoj boji. Poče picigin na Bačvicama, masovno kupanje, žene koje su jedva sačekale da se skinu… Pamtim, tako je bilo svake od moje četiri godine.

Kada je reč o meteorologiji, ispričaću vam jednu nikada razumljivu priču. Naime, tada nije bilo mobilnih, nije bilo ni mnogo para, svi smo bili podjednako bogati, ili siromašni. Desilo se to na Kanarskim ostrvima. Ugledni privrednik, član uprave našeg kluba, iz telefonske govornice zove kući. Ja slušam razgovor, nehoteći. “E, ti si?!”, pa pauza “e, stiga san na Kanare, kakvo je vrime doli? Južina? Opet južina as ti gospe…” Kraj razgovora. Nije pitao ženu ni kako je ona, ni kako su sitna deca, nije pitao ni za poduzeće koje je uspešno vodio… ali, vreme je najvažnije. Najvažnije je ono što uopšte nije važno i na šta on sa 5.000 kilometara razdaljine sve i da hoće, ne može da utiče.

U slučaju malo dužih razgovora bi još pominjali bakalar, ima li ga ili nema i kako će ga spremati. Zdravlje oca, majke, žene, dece nije važno, najvažnije su meteo-situacija u Splitu i bakalar. Za ovu priliku od mene dovoljno. Reči su dokumenta i treba ih pažljivo birati, reče veliki pisac. Slepo sam se držao toga u ovom sećanju.

Dobra košarka je poput bluza

Kao što vidite nisam ni jednom rečju pomenuo moje prijatelje, stare legende Jugoplastike i Evrope, nisam pomenuo ni moje igrače sa kojima sam proživeo četiri najlepše godine života. Reći da najlepše godine tek dolaze, za mene je drska laž, moje četiri najbolje godine su prošle… Govoriti o herojima rada, revolucionarima evropske košarke, najvećoj gospodi na parketu i van njega, zahteva mnogo vremena, uz vrelu želju koja kod mene postoji da to i uradim. Mnogi umni ljudi me na to nagovaraju. Siguran sam da ću to jednoga dana i da uradim. Dobra košarka koju smo igrali je poput dobrog bluza. Omogućava da publika oseti da ima milion maraka kod kuće, a u stvari nema ništa. Svojim igrama i veštinom smo ulazili u sve domove, u sve glave mlade i stare, naše igrače su zbog njihovog ponašanja neke žene volele za svoje kćeri, a mnoge mlađe za sebe…